Текст сећања:
Bili smo tako blizu da prekinemo crnu seriju, da nasa Zvezda konacno izadje u evropu... Ren je bio protivnik u poslednjem kolu plej-ofa za ulazak u Ligu Evrope, skoro nikad nisam osetio takvu euforiju pred mece, takvu ludnicu na stadionu, imao sam osecaj da ipak mozemo da napravimo cudo. Bili smo totani autsajderi, niko nije verovao, ali mi jesmo, 50 i kusur hiljada delija, dosli su tog cetvrtak da bodre svoj klub do pobede... Taj trenutak kad sam usao na stadion ne umem da opisem recima, to je nesto sto mora da se dozivi, dosao sam 2 sata ranije i gledao kako se puni Marakana, imao sam osecaj da smo sa svakim sledecim navijacem koji je usao sve jaci i jaci... Utakmica je pocela, krenula je pesma, ceo stadion, svi kao jedan, a igraci dole na terenu, noseni hukom sa tribine, kao da su shvatili poruku. Davali su sve od sebe na terenu i onda je dosao 17. minut, penal, Kadu sutira i pogadja mrezu, 1-0 za Zvezdu pozrtvovanost se isplatila, stadion je bukvalno eksplodirao, i sad kad se setim toga, najezim se... A onda kao da je neko na teren ubacio drugih 11 igraca, sve je krenulo nizbrdo, nastavili smo sa nasim decijim bolestima, primili 2 komada i izgubili utakmicu. To je za ove moje 22 godine, i nekih 12 godina kako aktivno pratim Crvenu Zvezdu bio jedan od najtuznijih trenutaka (naravno prvi je Strazbur). Mislim da cu ovu utakmicu pamtiti do kraja svog zivota, iz krajnosti u krajnost, od borbenosti do kukavicluka, od srece do tuge, od pobednika do gubitnika, sve je to zivot, a ja se nadam da ce moj Zvezda opet biti kao nekada!
Слике сећања:
