Текст сећања:
Prva utakmica... To se nikada ne zaboravlja. 23.08.2000.godine, trece kolo kvalifikacija za Ligu sampiona, u Beogradu preko 30 stepeni, a meni hladno, znojim se, ipak je to moj"debi" na Stadionu. Posle Kijevskih 0-0 ocekivala se "ludnica" na Marakani i prolaz u Ligu sampiona. Matori i ja smo iz Milanovca krenuli rano da pokupimo karte koje smo, sam Bog zna kako nasli, preko nekih prijatelja prethodno vece. Ispred stadiona smo bili oko 17h i tad sam video sta je Zvezda. Hiljade ljudi iz raznih delova tada Jugoslavije, Bosne, Bugarske je bilo vec tu. Kupio sam kapu, sal sam pozajmio od druga, a na stadion sam usao prvi put u 18:15, dva i po sata pre pocetka utakmice. Mislim da na zapadu nije bilo vise od 10 ljudi. Sedeo sam i gledao Sever. E tada sam poceo da zivim svoj san- na stadionu 55000 navijaca, koji zive za gol i pobedu i koji bi u tom trenutku dali i uradili sve za nasu Zvezdau. Kad je Branko Boskovic dao gol za 1-0, bio sam ubedjen da sam prvi skocio na tribini. Tu radost i taj osecaj tesko je opisati, ali je lako zapamtiti. Dinamo je te godine ostao bez Sevcenka ali je i dalje bio jak...kraj, 1-1, a sever peva- to nisam tada razumeo jer je meni bilo do plakanja. Ipak, u nama lezi spas, sad znam. Muslinu i igracima aplaudirao sam bar 10min posle utakmice. Izasao sam medju poslednjima sa stadiona. E tada sam shvatio sta mi znaci Zvezda, kad nema vece radosti kada pobedi i kad tugu posle neuspeha nista ne leci. Do Gornjeg Milanovca sam cutao... Od tada sam bio na jos 97 utakmica, derbi ce mi biti jubilarna 100. utakmica na kojoj cu gledati Zvezdu, uvek sam je bodrio sa istim zarom i nikada nisam zvizdao nasim igracima. Bio sam na stadionu i kada je bilo 400 ljudi (oktobar 2003, kup protiv Car Konstantina) i kada je bio pun. Deo sna sam ostvario na toj utakmici protiv Dinama, ali sanjam i dalje pa, "nek nam Bog da srece...da i deca nasa na Marakani raduju se SVETSKOJ TITULI"!
Слике сећања:
